Media Library
Interview with Dejan ILIĆ
Language Archipelago I: Former-YU – Our language(s)
Sladjana Strunk: Šta je za Vas domaća književnost i šta Vas vezuje za nju?
Dejan Ilić: Za mene je domaća književnost sve ono što mogu da čitam na jeziku koji zovem svojim. Tu se ne računa samo više nacionalnih književnosti sa prostora Jugoslavije, nego i sve što je prevedeno na taj jezik. A za tu književnost me ne vezuje ništa i vezuje me sve. Ništa, u smislu da kada je tako apstraktno odredimo kao domaću književnost, prema tome nemam nikakva osećanja. Sve, u smislu nekih pročitanih knjiga koje su me promenile ili su promenile svet oko mene jer sam na njega počeo da gledam drugim očima. I opet, u te knjige spadaju i one neprevedene i prevedene na jezik koji zovem svojim. Sve, i u još jednom smislu, pošto sam izdavač i urednik, ja bukvalno živim tu takozvanu domaću književnost.
Sladjana Strunk: Za koji kulturni i jezički prostor pišete/objavljujete knjige? Gde je publika kojoj se obraćate?
Dejan Ilić: Evo, ne znam. Ponekad se i sam pitam gde su svi ti dobri ljudi sa kojima bih hteo da razgovaram tekstovima. A zamišljam ih nekako kao što vidim sebe. Rekao bih da je to publika koja bi na pitanje pod brojem 1. dala sličan odgovor kao i ja. Dakle, moji čitaoci, a tu mislim na ljude koji čitaju knjige ‚Fabrike knjiga’, ili ‚Peščanik’, ili ‚Školegijum’, gde redovno pišem, svi odreda, kada ih zamislim, liče ne mane. A uopšte ne razmišljam gde žive, to jest nadam se da žive negde drugde, a ne u Srbiji ili Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini ili Crnoj Gori ili Makedoniji (jer i makedonski mogu da čitam, pa je i to moj jezik), te da ih ne tište stvari koje tište nas u svim ovim zemljama.
Sladjana Strunk: Koliko su bliski kulturni prostori i jezici postjugoslovenskih država?
Dejan Ilić: Bliski su onoliko koliko svako od nas ponaosob to želi. Dakle, sami po sebi oni nisu ni bliski ni daleki. To jest bliski su ili daleki onoliko koliko smo mi radoznali i zainteresovani da saznamo i pratimo šta se događa u susednim državama gde ljudi govore jezicima koje ja nazivam svojim. Naravno, neko bi mogao da kaže da su institucionalno te zemlje sve dalje jedna od druge, ali na svu sreću te su institucije tako slabe i tako loše rade da su naprosto postale nebitne. Prepušteni smo u polju kulture samima sebi, i samo od nas zavisi koliko ćemo i kako komunicirati. Ja komuniciram tako kao da mi je sve najbliže.
Sladjana Strunk: Da li postoji kulturna razmena u regionu i u kojoj meri učestvujete u njoj?
Dejan Ilić: Kulturna razmena postoji u meri u kojoj su pojedinci, akteri u polju kulture zainteresovani da je bude. U toj razmeni ja učestvujem onako kako mi odgovara i koliko mi odgovara. Jedino što uopšte nemam osećaj da nešto sa nekim razmenjujem. To jest, dajem i uzimam kao da smo svi pod jednim krovom. Naprosto nemam osećaj da prelazim granice i nešto sa nekim razmenjujem.
Sladjana Strunk: Kako vidite budućnost književne scene ovog govornog područja i čemu se nadate?
Dejan Ilić: Što se budućnosti tiče, to je škalkljivo pitanje. Nije stvar u tome da li književna scena ima budućnost. Pitanje je da li ove države imaju budućnost. Ali, da ne budem pesimističan, reći ću da verujem da će književnost na jeziku koji zovem svojim uveliko nadživeti države u kojima se taj jezik govori.
About the project LANGUAGE ARCHIPELAGO I: FORMER-YU – Our language(s)
with Dejan Ilić